Sljemenska žičara – ponos stare Jugoslavije

    12.06.2020.
SetWidth1200-SljemeZicara

     Verovatno ne postoji Zagrepčanin, starijeg ili srednjeg doba, kome sam pomen Sljemenske žičare ne evocira lepe uspomene iz mladosti i detinjScreen-Shot-2019-01-25-at-16.59.12stva. Žičara je bila upravo to, deo zagrebačke istorije uz koju su stasavale čitave generacije. Kao Jedan od najsentimentlnijih simbola Zagreba, decenijama je svakodnevno prevozila stanovnike na Sljeme, najviši vrh planine Medvednice koja se nadvija nad gradom. Medvednica je omiljeno zagrebačko izletište koje se sa prvim snegom pretvara u pravi ski centar. Tu su, između ostalih, svoje prve skijaške korake napravili i Janica i Ivica Kostelić.

     Ideja o konstrukciji žičare rodila se još davne 1911, međutim, Prvi svetski rat se isprečio ozbiljnijim planovima, pa su prva konkretnija razmatranja i projekti nastali tek 1928. Nažalost, kriza i Drugi svetski rat, ponovo su odložili samu izgradnju i ideja je morala sačekati neka bolja vremena. Moralo je da prođe još puno godina dok se napokon nisu stekli svi uslovi da radovi pScreen-Shot-2019-01-25-at-16.56.53očnu, i te 1960. napokon je krenula prva faza koja je podrazumevala seču stabala i raščišćavanje terena duž buduće trase. Bilo je potrebno da prođu još pune tri godine da žičara dočeka svoje prve putnike. Poseban kuriozitet je da je po otvaranju dugo držala rekord kao najduža gondola u Evropi. U svojih 90, za današnje uslove i standarde, skučenih kabina za četiri osobe, brzinom od 3 m/s prevozila je 450 putnika po satu. Sa početnih 330 metara nadmorske visine, preko  13 stubova, uspinjala se do 1033. metra vrha Sljeme.

     Punih 44 godine, gondola je neumorno prevozila svoje putnike, uz prepoznatljiv zvuk škripanja malih metalnih kabina koji stanovnici i dan danas pamte. Kabine, obojene u tri prepoznatljive boje: plavu, crvenu i žutu, bile suzicara-1966g_157 jako skromne i bez previše opreme, tek vrata, prozori, dve male klupe i na podu otvor i uže za spašavanje, koje je, na svu sreću upotrebljeno samo jedanput, 1973. godine, kada su sapasioci morali izvlačiti nekoliko putnika koji su ostali zaglavljeni. Sigurnost i bezbednost su bili na veoma visokom nivou i, osim tog malog incidenta, za sve godine funkcionisanja nije zabeležena nijedna nesreća.

     Skoro svaki Zagrepčanin nosi neku svoju ličnu uspomenu vezanu za gondolu, nešto po čemu će je dugo pamtiti. Uostalom, o tomezicara-1967g_94 dovoljno govore datumi, potpisi, imena, srca i ljubavne poruke „urezane u vreme“ dečjim i onim malo zrelijim rukopisom. Uostalom, to je bilo vreme koje se dosta razlikovalo od današnjeg, vreme bez mobilnih telefona, interneta, društvenih mreža i kratilo se na onaj stari, društveniji način, pa su neretko sklapana nova poznanstva i prijateljstva, javljale se simpatije i nove ljubavi, čak i poneka prosidba, jer za 23 minuta, koliko je trajala vožnja do vrha, mnogo toga se moglo desiti. Upravo iz tih razloga, mnogi su u to vreme mogli ponišaniti i, s punim pravom, reći: – To je moja kabina.

     Nažalost, 30. juna 2007. godine, zbog kvara pogonskog elektromotora i neisplativosti njegovog popravljanja kao i zbog nemogućnosti da se zadovolje novi sigurnosni standardi, žičara je službeno prestala s radom, a ubrzo je cela instalacija potpuno razmontirana i sklonjena.

     Međutim, život Sljemenske žičare tu ne prestaje i to ne samo kroz fotografije, zagrebacki-memento2sačuvane karte i suvenire, već i na jedan neobičan način. Naime, odmah po demontaži, sve kabine su ponuđene na prodaju na posebnoj licitaciji na kojoj su prosto planule. Oni najsrećniji, a svako je imao svoje razloge, dobili su priliku da za nekih 70 evra sačuvaju taj deo istorije i prepoznatljivosti grada od zaborava. O kakvom se interesovanju radilo, dovoljno govori činjenica da su nakon prodaje pojedinci nudili i po nekoliko hiljada evra za parče te zagrebačke istorije, svoje mladosti ili bezbrižnog detinjstva. Tako su, pored kabina koje su završile u privatnim kućama i dvorištima, neke postavljene i na javna mesta, poput one pretvorene u skulpturu postavljenu ispred Tehnološkog muzeja. Deset800px-Žičara_na_nogama kabina je otkupio muzički klub Jabuka, gde često organizuju razne  performanse. Tri kabine, plava, žuta i crvena, krase terasu popularnog kafića Invictus, koji, poput vremeplova, vraća Zagrepčane u neka davna, lepa vremena. Svi gosti, uz piće i razgovor, imaju priliku da se, nakratko, jednom od kabina „provozaju“ do prošlosti i nazad.

     Zbog velikog sentimentalnog značaja, a u sklopu predizbornih obećanja, najavljena je i započeta izgradnja nove žičare, koja još uvek traje, kao pokušaj da se Zagrebu vrati taj deo prošlosti, ali u novom, modernijem ruhu.

 

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on VKPin on Pinterest
Email this to someone